RSS novosti | zanimljivosti | mailing lista

Novogodišnji uspon na Željin 2007/08.

--Željinovih jedanaest--

U Župi postoji legenda o mitskom biću sa Željina, o ALI ŽELJINSKOJ. Stariji stanovnici podželjinskih sela kažu, da je na Željinu živela ALA koja je važila za zaštitnicu, ne samo Željina, nego i cele Župe i okoline. Ne treba se čuditi što je ala željinska izabrala baš Željin za svoj habitat, jer se ova planina izdiže visoko iznad vinorodne Župe, a sa njenog vrha se vidi nadaleko i naširoko. To se najbolje može doživeti po danu kakav je bio i nedelja 30. decembar 2007., kada smo nas jedanaestoro krenuli na vrh Željina, da osetimo snagu i lepotu kao kroz oči ale željinske.

Dan je bio „ki upisan”, a avantura je ugovorena nekoliko dana ranije. Novina u ovom usponu je što smo pohod otpočeli iz centra sela Ploča, a ne kao obično sa Karaule. Za mene je to bilo pravo „osveženje”, pošto nikada do sada nisam išao tim putem. Mogao bih smarati prepričavanjem pešačenja od centra sela do vrha, ali to uopšte nije zanimljivo u odnosu na ono šta smo doživeli na samom vrhu. Ali da bi se ispoštovao kontinuitet, trudiću se da sa što manje reči a više fotografija, prenesem moja, ali i iskustva ostalih pripadnika “Željinovih jedanaestorice”.

Put je išao od centra sela, pokraj pločke crkve, pa dalje putem za Pljakiće i Jovančeviće.

Kao što rekoh, dan je bio predivan, a predeo oko nas očaravajući.

Uspon ovom stazom nije veliki, pa nismo mnogo usporavali sem kada smo točili vodu,

ili kada smo hteli uhvatiti prelepe, ali i neobične trenutke tog nedeljnog jutra.

Na raskršću smo skrenuli ka zaseoku Jovančevići, dok su nam Pljakići ostali sa leve strane čekajući nas za neki drugi uspon, drugu avanturu.

A Jovančevići kao pravo planisko naselje, dosta napuštenih kuća,

kerovi koji čuvaju kuće i prave društvo ono malom broju stanovnika koji su ostali ovde.

A da bi se ovde ostalo i opstalo potrebno je dosta hrabrosti, umeća i adekvatne opreme.

Kada smo prošli zaseok, i podigli pogled naviše ugledali smo naš cilj, vrhove Željina.

Nakon toga stigli smo do prevoja gde nam se put ukrštao sa drugim nama poznatim stazama, po kojima smo ranije išli, (od Karaule i iz Mitrovog Polja). Tu smo napravili kratku pauzu da predahnemo,

i da uživamo u pogledu na Rtanj,

i vrh Suve planine - Trem

Malo veću stanku napravili smo kod šumske kuće gde smo se presvukli i doručkovali, a zatim krenuli na najteži, ali i najlepši deo našeg putovanja.

Na putu do vrha kretali smo se netabanom stazom, što je prvom u koloni malo otežavalo kretanje.

Takvo nešto smo očekivali, pa nam nije bilo teško da probijemo put, jer smo znali da nas na vrhu čeka satisfakcija u vidu širokog pogleda po ovakom divnom danu.

Znali smo da nas čeka pogled, ali ovakav...

Posle, na žalost, kratkog zadržavanja na vrhu

krenuli smo hitro i spretno nazad.

Možda ne baš tako spretno!

I dok smo hodali kroz Jovančeviće ka Ploči, Željin nas je pozdravljao, poslednji put za tu 2007. godinu

Na kraju želim reći da mi je drago da smo nastavili tradiciju da jedan dan oko nove godine posvetimo Željinu, ili bolje rečeno, da posvetimo sebi samima. Sve je bilo divno, ovaj uspon ostaće dugo upamćen po lepoti koju nam je pružio, ali i po novim idejama koje ćemo, nadam se, realizovati u skorijoj budućnosti.

Do sledećeg druženja, POZDRAV.

Eko-klub Željin i PSSK Željin

Eko klub Željin - Aleksandrovac, 2005-2013. godine
poslednja izmena 19.02.2016.