RSS novosti | zanimljivosti | mailing lista

Iznad 1000 m

Već duže vreme se nosim jednom teorijom koja povezuje ljudski mentalitet sa nadmorskom visinom. Naime, kada bi se matematički sagledala teorija bi glasila: gostoprimstvo je direktno srazmerno nadmorskoj visini, odnosno što je nadmorska visina veće to je gostoljubivost ljudi veća; mada uvek postoje određena odstupanja i nepravilnosti. Da se razumemo, ovo automatski ne znači da su ljudi u nizijama ili bliže moru negostoljubivi, već da preko 1000 m.n.v. vlada sasvim neobična atmosfera, a gostoprimstvo prelazi u drugačiji odnos, prerasta u nešto sasvim lično. Nadam se da mi moji prijatelji iz ravnice ove reči neće uzeti za zlo, jer u svakoj teoriji postoje i odstupanja.

Pre nekoliko meseci u Srbiji je bila kampanja u kojoj se biralo "mesto koje najviše volim" ili tome slično. Naravno svi su predlagali svoje rodno mesto, ili mesto gde su odrasli, što je sasvim normalno. Jer kao što je u narodu poznato, svakom svoje selo najtoplije prija, pa i meni takođe, ali uprkos tome, trudim se da upoznam i zavolim i mesta koji drugi vole.

Srbija ima toliko prelepih mesta koja bi svaki istinski ljubitelj prirodnog i lepog morao da oseti i poseti. Svako od nas će reći za određini kraj da je za nijensu lepši od ostalih, onaj predeo koji mu je prirastao za srce. Po pravilu je to mesto za koje nas vežu lične uspomene. Lepe uspomenu su uvek u sprezi sa osobama koji direktno učestvuju u stvaranju tih uspomena.

Sve lepote i predele koje smo posetili prethodnih godina nebi na nas ostavile takav utisak da ih nismo podelili jedni sa drugima, odnosno da nismo bili ekipa. Dosadašnje akcije su se odvijale na mestima koja se nalaze u planinama, i po nekom nepisanom pravilu preko 1000 m.n.v (Tara, Žabljak, pa sada i Zlatar, odnosno Vilovo). Zbog toga ovaj serijal putovanja po Srbiji i region možemo nazvati "Iznad 1000". Nadam se da će se taj trend nastaviti ubuduće, jer planiramo da posetimo i druge predivne delove koji se nalaze iznad 1000 metara (Vlasinsko jezero, Stara planina, Homoljske planine...).

I ovu avanturu, po obrancima Zlatara, iz serijala "preko 1000" smo ugovorili za period kada većini odgovara, nismo hteli da idemo okrnjeni. Posle dugog usaglašavanja rešeno je да је najbolje dostupan period, prvi vikend juna, tačnije od četvrtka 31. maja do nedelje 3. juna.

Destinacija ovogodišnjeg družanja bila nam je poznata već duže vreme, još od prošle godine kada smo zbog opravdanih okolnosti odložili druženje. Izbor Kanjona reke Uvac za druženje pre svega je zbog fantastične lepote predela i netaknute prirode. U prilog izboru Uvca za destinaciju išlo je i naše poznanstvo sa fantastičnom ekipom koja se brine o Specijalnom rezervatu prirode Uvac, počev od glavnokomandujućeg Slobe, preko Darka, Steve i ostalih čuvara prirodnih vrednosti ovog, nesumnjivo, predivnog kraja.

Lepotu ovog jedinstvenog rezervata prirode imali smo prilike da osetimo i pre nekoliko godina kada smo se nas nekolicina vraćali sa fantastičnog putešestvija po Hercegovini. I baš tada se i javila želja da ponovo dođemo u ovu prirodnu oazu koja vraća veru da ipak čovek može i pozitivno da utiče na prirodu.

Uz pomoć naših prijatelja iz Nove Varoši (gde se i nalazi sedište Specijalnog rezervata prirode Uvac) dogovorili smo se oko smeštaja i pratećih aktivnosti.

Po preporuci smo odseli u seoskom domaćinstvu Milisava Mandića. Porodica Mandić poseduje istoimenu "vilu" sa dva velika apartmana i nekoliko soba.

Ni slutili nismo da ćemo zateći tako uređen i prijatan smeštaj sa neverovatno ljubaznim domaćinima. "Vila Mandić" se nalazi 1120 metara nadmorske visine, smeštena na severnim padinama sela Vilovo, što nas dovodi do već pomenute teorije o uticaju nadmorske visine na gostoprimstvo ljudi.

Avantura je počela samim dolaskom u Vilovo, a nastavila se narednih dva dana po krivudavom Uvcu i valovitom Zlataru.

Za dva dana i tri noći uspeli smo da obiđemo veliki deo onog što ovaj kraj ima da ponudi.

Prvi dan je bio rezervisan za istraživanje kanjona reke Uvac zajedno sa Uvačkim vladarom Beloglavim supom. Nakon večernje dobrodošlice, koju su nam priredili domaćini vile Mandić, dočekalo nas je vedro i sunčano jutro koje je najavljivalo divan dan za plovidbu jezerom.

Ka Uvačkom jezeru smo krenuli biciklama, jer tako možemo najbolje da upoznamo prirodu i krajolik. Devet kilometra do brane, koja stoji u osnovi Uvačkog jezera, prešli smo za 20-ak minuta.

Tu su nas sačekali rendžeri iz SRP "Uvac". Početak obilaska kanjona kasnio jer su pojedini od nas, koji su krenuli do brane kolima, imali male navigacijske probleme.

Vožnja katarmanom je najzad počela. Otisnuli smo se ka najpoznatijem delu Uvačkog kanjona, ka meandrima iznad kojih živi beloglavi sup, zaštićena vrsta i prirodni prečistač. Pošto su naši drugari rendžeri sve organizovali, na nama je bilo samo da se opustimo i uživamo u vožnji i pogledu.

Uz put smo saznali dosta toga o reci Uvac, kanjonu, pećinama i naravno o već pomenutom vladaru neba iznad Uvca, beloglavom supu.

Zanimljiva situacija, beloglavi sup deli stanište sa kozom koja je "podivljala" kada se odvojila od svoga stada.

Tokom plovidbe zustavili smo se da posetimo pećinu, do čijeg se ulaza prilazi samo sa vode, ili je pak to izlaz pošto je pećinski sistem dug preko šest kilometara i na drugom kraju postoji ulaz/izlaz. Mi smo posetili prvih 600-700 metara zato što je toliko moguće ući bez posebne opreme, osim naravno lampi i dugih rukava, jer je u pećini stalna temperature oko 11oC.

Posle takvog rashladjivanja najbolje je uskočiti u jezero, jer je subjektivna temperature jezera u tom slučaju viša. Mi naravno nismo uskočili u vodu pošto smo žurili da sve obiđemo u dogovorenom roku. Nakon pećine stigli smo podno nekoliko vidikovca koji se izdižu daleko od površine vode.

Odlučili smo da posetimo jedan od tih vidikovaca, po preporuci smo se odabrali vidikovac "Molitva". Do njegovog položaja potrebno je pešačiti oko sat i po vremena. Kada smo dospeli na vidikovac, svaki minut penjanja nam se isplatio. Pogled je bio fantastičan.

Svoju plovidbu smo završili popodne oko 16 časova, tako da smo do večere imali još slobodnog vremena pa smo se uputili biciklama do obližnjeg manastira "Dubnica".

Manastir nije bio otvoren za posete, pa se smo osvežili na česmi i krenuli nazad u Vilovo gde nas je čekala večera.

Uz Divnu večeru polako smo završavali prvi dan na ovom divnom mestu.

Dogovorili smo se da sutra krenemo biciklama preko Zlatara do manastira "Mileševa" pa nazad do Nove Varoši.

Nastaviće se...

pripremio:sipac

Eko klub Željin - Aleksandrovac, 2005-2013. godine
poslednja izmena 19.02.2016.